СА КАМПА СРПСКЕ ШКОЛЕ И ТАЛАСА КИШНОГ ЈЕЗЕРА
"Чун се љуљну
… оде санак пусти”
(Бранко Радичевић, ”Циц”)
Леп је осећај кад стари уча проведе недељу дана на летњем кампу са својим бившим ђацима и њиховим родитељима и ужива у риболову док млађи колега учи његове ђаке српском језику на северу Канаде. Возика се уча по језеру у чамцу и присећа минулих година док их је он окупљао и учио у овом истом кампу, а млади родитељи се радовали времену проведеном на језеру и ловили рибу за све. Сад је поносан да се школа и њени кампови настављају, вођени сигурним рукама даровитих и младих учитеља и управника Жељка и Мише, као и њихових волонтера. Драгоцена је улога таквог кампа у васпитању деце и у отаџбини, а некмоли у расејању.
Управо је тако било овог лета на кампу Школе српског језика из Торонта на Кишном језеру код Килбер-парка, који је одржан од 1. до 8. августа.
Пеца ча-Раде са два штапа, чак лови рибу и на тролање, а сећа се како су га родитељи његових ђака пре десетак година учии да забаци удицу из чамца а да чамац не преврне. Једва се искрадао са њима у цик зоре да би се вратио на време за наставу, а увече, после одржаних поподневних часова и припремања приредбе, палио моторни чамац и хитао да им се придружи док га мрак не ухвати. А сада је по цео дан на језеру док његов млади колега, виртуоз Жељко, кога је Бог дао и за српски језик и за све спортове, не улази у чамац. Стално је са ђацима, пре подне у учионици под боровима, а увече на игралишту. И има их доста, Богу хвала, преко двадесет ученика. Не зна се да ли су више заинтересовани и за језик и за спортове наши средњошколци (Јована, Мина, Андреа, Стефан, Алекса), или најмлађи (Милица, Тамара, Андреј, Лука, Огњен, Марко). Или пак они мало старији - Лола, Гала, два Стефана, Лара, Јелена, Теодора? Или молитви и спорту одани Ђорђе и Милош? Учитељи волонтери на кампу вреде сувог злата – Јулијана са млађим, а Мира са страријим узрастом.
Страсни риболовци, Миша, Драган и Јеленко, још су на језеру. Свак’ има свој затон, притајили се и меркају стаклену површину језера у зору, неће ли се струна затћи затегнути, а онда и риба праћакнути. Остали кампери или још чисте рибу коју су уловили, или припремају роштиље, или су у кухињама, или чекају на обали, у разговору, упорније или одоцнеле рибаре. А онда се припрема заједнички ручак под боровима, или у ”салону” ”газдине виле”. Тако смо звали велику кућу, у којој је раније живео власник кампа, а у којој су се сместиле три најбројније српске породице (једна има шесторо, друга четворо, а трећа троје деце и баку). Остале четири породице сместиле су се у засебне кућице. Иако свака има кухињу и трпезарију, сви воле заједничке ручкове. А и како не би кад смо у овом кампу заједно већ 6-7 година. Прве три смо били у Актону са школом кошарке. А и улов је овде богат! Једног дана смо уловили 27 риба! Мора се то појести, јер ни замрзивачи не могу сачувати толику рибу. Апетит подстиче чаробна рибља чорба,коју Миша спрема сваке године. Прженом рибом и кључалом чорбом замирише цео камп. Када тој богатој трепези додате Драганово и Јеленково комедијање, онда није чудо што су се овогодишњу српски кампери радо окупљали око заједничких ручкова. Овде је све ”nature” – од рибе до смеха. Увече су сви уз логорску ватру крај саме обале језера: и родитељи, и деца, и баке и деке, и стари и млади уча. Пеку се кромпири и кукурузи, сече пршута, присмаче сир, а залива се мостарском ил’ крушевачком лозом и дринском шљивом, или рујним вином и леденим пивом. Шали нема краја, а и српска песма се заори.
Учитељ је организовао и више такмичења: у читању, у писању, у говорењу чистог српског језика. За сваку изговорену енглеску реч убацивало се у школску касу по 25 центи, а онда се скупило и за награде. Било је и других надметања. Највеће рибе су уловили Стефан и Алекса, највише малих рибица за мамце уловили су Алекса, велики Стефан и мали Стефан. А деца су победила родитеље на турниру у одбојци. Биће да су тате често виделе дуплу лопту због облеска сунца.
Стари уча је растао и у ширину и у висину, као бор: душа му постала велика као детиње срце, а брк му се стално смејуљио. Подржи, Боже! И подржао је. На здравље и спасење протекао је овогодишњи летњи камп, уз свакодневно јутарње дизање и вечерње спуштање српске заставе и певање химне ”Боже, правде”; по два часа српког језика пре подне и по два часа слободних активности поподне; уз спортска и риболовачка такмичења и заједничке оброке, који су почињали молитвом Господу. И нико се није повредио, чак ни дете заплакало. Нисмо чули ни плач најмлађе камперке Данице од четири месеца.
Вратили смо се кућама у Торонто и одмах заказали Учитељско веће да испланирамо почетак нове школске године, да резервишемо исти камп на Кишном језеру за наредно лето, као и да припремимо традиционални камп у кањону реке Мотаве за зимски распуст.
Овде ће стари уча застати и уздахнути: Ах! Што нисмо овако јединствени стално, и у матици и у расејању? Зашто смо двоазбучни и у националној свесности, и у вери, и у језику и писму? Када ће Срби почети да граде своје духовно јединство, ако не могу политичко и државно?
Ча-Раде